ČARI SAMOANALIZE

ČARI SAMOANALIZE

Irvin D. Jalom, O sebi: priča psihoterapeuta, Psihopolis, Novi Sad 2017.

Ovo je uzbudljiva autobiografska priča Jaloma, psihoterapeuta i pisca, o tome kako je postao to što jeste, kako je nastajala njegova jedinstvena ličnost (izvorni naslov: Becoming myself). Knjiga se sastoji od 40. Jalomovih priča o primarnoj porodici, o odrastanju, mladosti, studiranju, karijeri, o ženi, deci, o nastanku njegovih poznatih knjiga, o najintimnijim razmišljanjima, strahovima, nadama, željama itd. Svaka od priča ispričana je briljantno, zanimljivo, slikovito i zadivljujuće iskreno.

Jalom bez zazora, otvoreno govori o svojim manama i slabostima (strast za klađenjem, za brzom vožnjom motorom, o stidljivosti, povlačenju kao strategiji). Celog života, čak i kada je dobio najprestižnije nagrade i priznanja, on je u dubini duše ostao nesigurni dečak, koji sumnja u sebe i svoje sposobnosti. Kao dete jevrejskih ruskih emigranata, Irvin se od detinjstva osećao bez utemeljenja. Majka, stroga, dominanta, gruba, nabijala je sinu osećanje krivice (“Ubio si oca svojim nestašlucima”), a otac je bio blag, dobar, velikodušan i slab da se odupre majci.

Kako se Jalom (86) bliži kraju života, tako se sve življe seća detinjstva. Nekoliko poglavlja knjige su vaskrsle upečatljive slike iz detinjstva transponovane u uzbudljive književne priče, koje su dragoceno svedočanstvo o tajanstvenom i mučnom procesu nastajanja ličnosti. Seća se osećanja izolovanosti, izopštenosti iz društva vršnjaka. “Večito sam štrčao – jedini beli klinac u crnačkom kraju, jedini Jevrejin u svetu hrišćana”. U starosti Jalom se opet oseća usamljenim jer je ostao bez najbližih dragih ljudi. Starenje je, piše, “prokleto odustajanje jedne po jedne stvari”. Čovek prestaje da roni, planinari, igra tenis, poker, da džogira …

Grupna terapija se od početka dopala Jalomu. Osnovna premisa na kojoj počiva  je da je grupa socijalni mikrokosmos i da će se u njoj pojaviti svi važni problemi koje imaju pacijenti u svojim interpersonalnim odnosima (sa šefom, partnerom, kolegama itd.), a to će pružititi izvanrednu mogućnost da sagledaju bolje sebe, svoje tipične konflikte s ljudima, kao i priliku da u jednom zaštićenom ambijentu menjaju svoja uverenja, stavove i obrasce ponašanja, da menjaju sebe. Većina pacijijenata postaje očajna i bolesna zbog neuspeha u uspostavljanju i održavanju zdravih međuličnih odnosa. U grupi bi članovi grupe dobijali povratnu informaciju o tome kakvu sliku o njima imaju drugi.  Grupna terapija pruža idealnu sredinu za promenu maladaptivnih obrazaca interpersonalnog ponašanja. Kroz komunkaciju sa drugim članovima, povučena ili neprilagođena osoba uči empatiju, samootkrivanje, iskrenost u odnosima i mnoge druge važne socijalne veštine, koje joj pomažu da se oslobodi asocijalnih načina ponašanja. Uspeh u terapiji u velikoj meri zavisi, naglašava Jalom, od “intenziteta, topline, iskrenosti i empatije u terapijskom odnosu”.

Od pisanja stručnih knjiga za uski krug profesionalaca, Jalom je postepeno prelazio na pisanje o psihoterapiji za širu publiku, a kasnije i na pisanje književnih dela, romana. Početak preobražaja predstavlja knjiga (sa Džin Elkin), Svakim danom sve bliže (1974), koja mu je pružila davano željenu priliku da progovori svojim autentičnim književnim glasom, koji je dugo bio prigušivan pisanjem suvih stručnih knjiga. Novi korak ka književnosti Jalom je napravio 1987. kada je napisao Krvnika ljubavi. Evo kako kako ga opisuje. “Celog života sam bio ljubitelj pripovedanja i često bih prokrijumčario po koju terapijsku priču … I tako sam, kada sam napunio 56 godina, rešio da napravim veliku promenu u životu. … Osetio sam kako je došlo vreme da osobodim pripovedača koji čuči u meni”.

Jalom je postepeno shvatao da egzistencijalni činioci imaju bitnu ulogu u terapiji. Tako se zainteresovano za filozofiju egzistencije, za njene ideje koje se mogu upotrebiti u psihoterapiji, pa je počeo sistematski da proučava Šopenhauera, Ničea, Hajdegera, Sartra … Sve više su ga okupirali problemi kao što su usamljenost, gubitak, starenje, smrt, tragični izbori, smisao života. Pišući Egzistencijalističku psihoterapiju, Jalom nije imao nameru da stvori neki novi pravac, nego samo da poveća osetljivost terapeuta za egzistencijalne probleme koji su mučili gotovo sve pacijente.

Najviše pažnje posvetio je temi smrti i njenoj ulozi u terapiji. Opsednutost ovom temom dovela ga je do zaključka da bi suočavanje sa smrću moralo da “bude fokus egzistencijalističkog pristupa terapiji”. Da bi sakupio dragocen klinički materijal, započeo je težak rad sa onkološkim, umirućim pacijentima. Ovaj rad sa umirućima doveo je do suočavanja telesno zdravih pacijenata sa smrtnošću što im je pomoglo da radikalno promene svoj način življenja, i da od tada žive punijim, smisaonijim, kvalitetnijim životom. Jalom je shvatio da šokantno “suočavanje sa smrću služi kao osvešćujuće iskustvo, ono koje nas uči kako da nam život bude ispunjeniji”.

Kada se Jalom osvrne na svoj život, može biti zadovoljan: napisao je brojne  cenjene stručne knjige, ali i književna dela, priče i bestseler romane, imao je uz sebe decenijama divnu ženu, dobru decu, bio je omiljen među kolegama, doživeo velika priznanja i slavu kod najšire publike. Umeo je da živi udobno, dinamično i srećno. Kao veliki i tanani hedonista, uživao je u knjigama, u putovanjima, u pisanju i životu na Sejšelima, Havajima, na ostrvima Grčke, jezeru Komo, u Veneciji, u Parizu, Londonu, Beču … Na kraju životnog puta, Jalom je svestan da je živeo na privilegovan način i da je ostvario gotovo sve svoje želje. Na kraju on citira Ničeovog Zaratustru:

“Zar je to bio život? Pa dobro! Još jedanput!”.

Posebnu vrednost i neodoljivost ovoj Jalomovoj knjizi daje stil kojim je napisana. Njegova pronicljiva, dubinska samoanaliza i iskrena ispovest napisana je jasnim, živim, prisnim i slikovitim stilom, tako da se čita sa uživanjem u mudrosti i lepoti kazivanja. A sve ove njegove priče o sebi i o pacijentima deluju na čitaoca blagotvorno, umirujuće, lekovito i očaravajuće.

Žarko Trebješanin

Comments are closed.