Слободан Симић је наш врхунски сатиричар, афористичар чије књиге пружају дубок увид у феноменологију, облике, историју и разлоге нашег свеопштег пропадања, економског, цивилизацијског, културног и духовног. Од раних књига афоризама из деведесетих 20. века (Најцрње је црвено, Ратни профитер), преко Вози, Мишко (2007), до ове најновије, Ријалити шоу (Алма, Београд, 2018) он немилосрдно разоткрива социјалну патологију и изопаченост друштва, институција и владајућих структура, као и ону мрачну, гротескну, али потресно истиниту страну савремене историје Србије. Наслов нове књиге је сјајно изабран јер је ријалити програм постао симбол бесрамног стања у Србији, парадигма духовног и моралног суноврата.
Његова бескомпромисна, убојита сатира која прецизно, непогрешиво погађа у само неуралгично средиште, представља отрежњујуће средство, које распршује илузије и разгони маглу, како би се што јасније сагледала наша невесела, наказна стварност. Она је звоно за узбуну, које служи за буђење успаване и корумпиране свести хипнотисаних поданика.
У оштрини и разорности беспоштедне критике Слободан Симић је без премца у нашој сатири. Његово оштро око где год се загледа, у било који сегмент друштва, у коју год важну друштвену институцију неизбежно види трулеж, распадање, корупцију, глупост … А то што види Симић немилосрдно жигоше и исмева.
Ево, пре свега, како види наше вајне судије и правосудни систем, који би требало да заступају и негују правду као основну вредност:
Правда је слепа.
Зато судији понесите нешто опипљиво.
*
Дуго и узалуд смо тражили правду.
Време је да је прогласимо мртвом (с.97).
Или узмимо, што кажу, “стуб демократије” – медије (читај, таблоиде):
– Пси лају, ветар носи,
медији објављују (с.14).
*
Жуте новине завијају у црно (с.51)
Дакле, са само две (али какве!) сажете реченице, Симић је направио обухватну и продорну анализу катастрофалног стања у нашим медијима (штампа, телевизија, интернет), која више, јасније и дубље указује на суштину проблема него читаве обимне студије експерата.
Ништа није боље стање ни у домену политику и политичаре:
Не само да мртви гласају,
Него редовно побеђује њихова политика (с.42).
*
Лако је препознати зависнике од власти.
Не лече се (с.44).
*
– Требају нам политичари са визијама.
А не са хулуцинацијама! (с. 9)
*
А кад су у коалицију ушли нико и ништа
Постали су све и свја (с.45).
У новој Симићевој књизи не само да доминира, него и кулминира мрачна, тамна слика наше политичке, друштвене и моралне стварности. Процес распадање свих социјалних веза, уређеног живота, система вредности далеко је одмакао.
Поручујемо свима који долазе у Србију да праве хаос.
Долазите на готово! (с. 22).
Симићеви афоризми, и то неки од најбољих, набијени су разорним црним хумором, цинизмом и немилосрдним сарказмом.
Нема места у душевним болницама.
Срећа је да још примају у ријалити програме (с.9).
*
– Живот је кратак.
Зато треба само мало да се стрпите, и биће вам
боље (с.23).
А апокалипса је већ ту, неумитно стиже. За нашу пропаст нису криви само други, само спољни чиниоци, моћне светске силе, историја, географија … За своју пропаст у великој мери смо и сами одговорни. Најдубљи корен зле судбине Србије и српског народа открива се у нашем менталитету, и још дубље, у неком готово непоправљивом, кобном метафизичком дефекту у карактеру. Чине се да иза свих напора да се уздигнемо, да будемо рационални, просвећени, норамални, делује нека аутодеструктивна снага, која вуче надоле, у пропаст, у смрт.
Црнина – српска народна ношња (с.63).
*
Химну више нећемо мењати.
Само ће је изводити нарикаче (с. 69).
Честo нам се учини као да нека надмоћна зла, демонска сила управља нама и да је заувек и неопозиво запечатила судбину Србији и српском народу.
Све што крене по злу,
Са нама путује (122).
*
Кад су се венчавали јад и беда,
Србија је ухватила бидермајер (с.138).
Грађанин Србије, када забије главу у песак, и поред свега стравичног што га окружује и што му ради о глави, може живети у пријатним илузијама, предати се заводљивим обећањима и надати се бољитку за годину, две, пет, десет … Али у тако безнадежно рђавој, злоћудној стварности бити оптимиста значи бити покварен, лицемеран или, пак, крајње наиван, глуп, тачније – луд. Симић сурово и савршено јасно, саркастично исказује ту истину:
– Нада нам уопште није умрла.
Ено је доле, на психијатрији (с. 11).
*
– Ја сам оптимиста.
А зашто сте ви хоспитализовани? (с. 15)
Управо као одговор на овај површни, јевтини оптимизам (“биће боље”, “треба се надати”), настају ови горки, цинични и просветљујући Симићеви афоризми. Његови афоризми, и то неки од најбољих, набијени су разорним црним хумором и немилосрдним сарказмом.
Нема места у душевним болницама.
Срећа је да још примају у ријалити програме (с.9).
*
– Живот је кратак.
Зато треба само мало да се стрпите, и биће вам
боље (с.23).
Али негде дубоко, у позадини ових Симићевих циничних, сурово истинитих афоризмима наслућују се туга и очај, а иронија и црни хумор прикривају бол и безнађе немоћног побуњеног појединца.
Најновија књига Слободана Симића Ријалити шоу представља изузетан књижевни догађај, она је права посластица за све љубитеље оштре друштвене и политичке сатире. Са њом се он још једном потврдио као велики зналац наше суморне друштвене збиље и врхунски афористичар, кога не напушта инспирација и уметничка имагинација, чији су афоризми луцидни, интелигентни и књижевно-језички савршено уобличени.
Жарко Требјешанин
