RIJALITI KAO SRPSKI USUD

RIJALITI KAO SRPSKI USUD

Слободан Симић је наш врхунски сатиричар, афористичар чије књиге пружају дубок увид у феноменологију, облике, историју и разлоге нашег свеопштег пропадања, економског, цивилизацијског, културног и духовног. Од раних књига афоризама из деведесетих 20. века (Најцрње је црвено, Ратни профитер), преко Вози, Мишко (2007), до ове најновије, Ријалити шоу (Алма, Београд, 2018) он немилосрдно разоткрива социјалну патологију и изопаченост друштва, институција и владајућих структура, као и ону мрачну, гротескну, али потресно истиниту страну савремене историје Србије. Наслов нове књиге је сјајно изабран јер је ријалити програм постао симбол бесрамног стања у Србији, парадигма духовног и моралног суноврата.

Његова бескомпромисна, убојита сатира која прецизно, непогрешиво погађа у само неуралгично средиште, представља отрежњујуће средство, које распршује илузије и разгони маглу, како би се што јасније сагледала наша невесела, наказна стварност. Она је звоно за узбуну, које служи за буђење успаване и корумпиране свести хипнотисаних поданика.

У оштрини и разорности беспоштедне критике Слободан Симић је без премца у нашој сатири. Његово оштро око где год се загледа, у било који сегмент друштва, у коју год важну друштвену институцију неизбежно види трулеж, распадање, корупцију, глупост … А то што види Симић немилосрдно жигоше и исмева.

Ево, пре свега, како види наше вајне судије и правосудни систем, који би требало да заступају и негују правду као основну вредност:

Правда је слепа.

Зато судији понесите нешто опипљиво.

*

Дуго и узалуд смо тражили правду.

Време је да је прогласимо мртвом (с.97).

Или узмимо, што кажу, “стуб демократије” – медије (читај, таблоиде):

Пси лају, ветар носи,

медији објављују (с.14).

*

Жуте новине завијају у црно (с.51)

Дакле, са само две (али какве!) сажете реченице, Симић је направио обухватну и продорну анализу катастрофалног стања у нашим медијима (штампа, телевизија, интернет), која више, јасније и дубље указује на суштину проблема него читаве обимне студије експерата.

Ништа није боље стање ни у домену политику и политичаре:

Не само да мртви гласају,

Него редовно побеђује њихова политика (с.42).

*

Лако је препознати зависнике од власти.

Не лече се (с.44).

*

Требају нам политичари са визијама.

А не са хулуцинацијама! (с. 9)

*

А кад су у коалицију ушли нико и ништа

Постали су све и свја (с.45).

У новој Симићевој књизи не само да доминира, него и кулминира мрачна, тамна слика наше политичке, друштвене и моралне стварности. Процес распадање свих социјалних веза, уређеног живота, система вредности далеко је одмакао.

Поручујемо свима који долазе у Србију да праве хаос.

Долазите на готово! (с. 22).

 

Симићеви афоризми, и то неки од најбољих, набијени су разорним црним хумором, цинизмом и немилосрдним сарказмом.

Нема места у душевним болницама.

Срећа је да још примају у ријалити програме (с.9).

*

– Живот је кратак.

Зато треба само мало да се стрпите, и биће вам

боље (с.23).

А апокалипса је већ ту, неумитно стиже. За нашу пропаст нису криви само други, само спољни чиниоци, моћне светске силе, историја, географија … За своју пропаст у великој мери смо и сами одговорни. Најдубљи корен зле судбине Србије и српског народа открива се у нашем менталитету, и још дубље, у неком готово непоправљивом, кобном метафизичком дефекту у карактеру. Чине се да иза свих напора да се уздигнемо, да будемо рационални, просвећени, норамални, делује нека аутодеструктивна снага, која вуче надоле, у пропаст, у смрт.

Црнина – српска народна ношња (с.63).

*

Химну више нећемо мењати.

Само ће је изводити нарикаче (с. 69).

Честo нам се учини као да нека надмоћна зла, демонска сила управља нама и да је заувек и неопозиво запечатила судбину Србији и српском народу.

Све што крене по злу,

Са нама путује (122).

*

Кад су се венчавали јад и беда,

Србија је ухватила бидермајер (с.138).

 

Грађанин Србије, када забије главу у песак, и поред свега стравичног што га окружује и што му ради о глави, може живети у пријатним илузијама, предати се заводљивим обећањима и надати се бољитку за годину, две, пет, десет … Али у тако безнадежно рђавој, злоћудној стварности бити оптимиста значи бити покварен, лицемеран или, пак, крајње наиван, глуп, тачније – луд. Симић сурово и савршено јасно, саркастично исказује ту истину:

Нада нам уопште није умрла.

Ено је доле, на психијатрији (с. 11).

*

– Ја сам оптимиста.

А зашто сте ви хоспитализовани? (с. 15)

 

Управо као одговор на овај површни, јевтини оптимизам (“биће боље”, “треба се надати”), настају ови горки, цинични и просветљујући Симићеви афоризми. Његови афоризми, и то неки од најбољих, набијени су разорним црним хумором и немилосрдним сарказмом.

Нема места у душевним болницама.

Срећа је да још примају у ријалити програме (с.9).

*

– Живот је кратак.

Зато треба само мало да се стрпите, и биће вам

боље (с.23).

 

Али негде дубоко, у позадини ових Симићевих циничних, сурово истинитих афоризмима наслућују се туга и очај, а иронија и црни хумор прикривају бол и безнађе немоћног побуњеног појединца.

Најновија књига Слободана Симића Ријалити шоу представља изузетан књижевни догађај, она је права посластица за све љубитеље оштре друштвене и политичке сатире. Са њом се он још једном потврдио као велики зналац наше суморне друштвене збиље и врхунски афористичар, кога не напушта инспирација и уметничка имагинација, чији су афоризми луцидни, интелигентни и књижевно-језички савршено уобличени.

Жарко Требјешанин

Comments are closed.

Copyright © 2018. Žarko Trebješanin. All right reserved