Slobodan Simić je naš vrhunski satiričar, aforističar čije knjige pružaju dubok uvid u fenomenologiju, oblike, istoriju i razloge našeg sveopšteg propadanja, ekonomskog, civilizacijskog, kulturnog i duhovnog. Od ranih knjiga aforizama iz devedesetih 20. veka (Najcrnje je crveno, Ratni profiter), preko Vozi, Miško (2007), do ove najnovije, Rijaliti šou (Alma, Beograd, 2018) on nemilosrdno razotkriva socijalnu patologiju i izopačenost društva, institucija i vladajućih struktura, kao i onu mračnu, grotesknu, ali potresno istinitu stranu savremene istorije Srbije. Naslov nove knjige je sjajno izabran jer je rijaliti program postao simbol besramnog stanja u Srbiji, paradigma duhovnog i moralnog sunovrata.
Njegova beskompromisna, ubojita satira koja precizno, nepogrešivo pogađa u samo neuralgično središte, predstavlja otrežnjujuće sredstvo, koje raspršuje iluzije i razgoni maglu, kako bi se što jasnije sagledala naša nevesela, nakazna stvarnost. Ona je zvono za uzbunu, koje služi za buđenje uspavane i korumpirane svesti hipnotisanih podanika.
U oštrini i razornosti bespoštedne kritike Slobodan Simić je bez premca u našoj satiri. Njegovo oštro oko gde god se zagleda, u bilo koji segment društva, u koju god važnu društvenu instituciju neizbežno vidi trulež, raspadanje, korupciju, glupost … A to što vidi Simić nemilosrdno žigoše i ismeva.
Evo, pre svega, kako vidi naše vajne sudije i pravosudni sistem, koji bi trebalo da zastupaju i neguju pravdu kao osnovnu vrednost:
Pravda je slepa.
Zato sudiji ponesite nešto opipljivo.
*
Dugo i uzalud smo tražili pravdu.
Vreme je da je proglasimo mrtvom (s.97).
Ili uzmimo, što kažu, “stub demokratije” – medije (čitaj, tabloide):
– Psi laju, vetar nosi,
mediji objavljuju (s.14).
*
Žute novine zavijaju u crno (s.51)
Dakle, sa samo dve (ali kakve!) sažete rečenice, Simić je napravio obuhvatnu i prodornu analizu katastrofalnog stanja u našim medijima (štampa, televizija, internet), koja više, jasnije i dublje ukazuje na suštinu problema nego čitave obimne studije eksperata.
Ništa nije bolje stanje ni u domenu politiku i političare:
Ne samo da mrtvi glasaju,
Nego redovno pobeđuje njihova politika (s.42).
*
Lako je prepoznati zavisnike od vlasti.
Ne leče se (s.44).
*
– Trebaju nam političari sa vizijama.
A ne sa hulucinacijama! (s. 9)
*
A kad su u koaliciju ušli niko i ništa
Postali su sve i svja (s.45).
U novoj Simićevoj knjizi ne samo da dominira, nego i kulminira mračna, tamna slika naše političke, društvene i moralne stvarnosti. Proces raspadanje svih socijalnih veza, uređenog života, sistema vrednosti daleko je odmakao.
Poručujemo svima koji dolaze u Srbiju da prave haos.
Dolazite na gotovo! (s. 22).
Simićevi aforizmi, i to neki od najboljih, nabijeni su razornim crnim humorom, cinizmom i nemilosrdnim sarkazmom.
Nema mesta u duševnim bolnicama.
Sreća je da još primaju u rijaliti programe (s.9).
*
– Život je kratak.
Zato treba samo malo da se strpite, i biće vam
bolje (s.23).
A apokalipsa je već tu, neumitno stiže. Za našu propast nisu krivi samo drugi, samo spoljni činioci, moćne svetske sile, istorija, geografija … Za svoju propast u velikoj meri smo i sami odgovorni. Najdublji koren zle sudbine Srbije i srpskog naroda otkriva se u našem mentalitetu, i još dublje, u nekom gotovo nepopravljivom, kobnom metafizičkom defektu u karakteru. Čine se da iza svih napora da se uzdignemo, da budemo racionalni, prosvećeni, noramalni, deluje neka autodestruktivna snaga, koja vuče nadole, u propast, u smrt.
Crnina – srpska narodna nošnja (s.63).
*
Himnu više nećemo menjati.
Samo će je izvoditi narikače (s. 69).
Često nam se učini kao da neka nadmoćna zla, demonska sila upravlja nama i da je zauvek i neopozivo zapečatila sudbinu Srbiji i srpskom narodu.
Sve što krene po zlu,
Sa nama putuje (122).
*
Kad su se venčavali jad i beda,
Srbija je uhvatila bidermajer (s.138).
Građanin Srbije, kada zabije glavu u pesak, i pored svega stravičnog što ga okružuje i što mu radi o glavi, može živeti u prijatnim iluzijama, predati se zavodljivim obećanjima i nadati se boljitku za godinu, dve, pet, deset … Ali u tako beznadežno rđavoj, zloćudnoj stvarnosti biti optimista znači biti pokvaren, licemeran ili, pak, krajnje naivan, glup, tačnije – lud. Simić surovo i savršeno jasno, sarkastično iskazuje tu istinu:
– Nada nam uopšte nije umrla.
Eno je dole, na psihijatriji (s. 11).
*
– Ja sam optimista.
A zašto ste vi hospitalizovani? (s. 15)
Upravo kao odgovor na ovaj površni, jevtini optimizam (“biće bolje”, “treba se nadati”), nastaju ovi gorki, cinični i prosvetljujući Simićevi aforizmi. Njegovi aforizmi, i to neki od najboljih, nabijeni su razornim crnim humorom i nemilosrdnim sarkazmom.
Nema mesta u duševnim bolnicama.
Sreća je da još primaju u rijaliti programe (s.9).
*
– Život je kratak.
Zato treba samo malo da se strpite, i biće vam
bolje (s.23).
Ali negde duboko, u pozadini ovih Simićevih ciničnih, surovo istinitih aforizmima naslućuju se tuga i očaj, a ironija i crni humor prikrivaju bol i beznađe nemoćnog pobunjenog pojedinca.
Najnovija knjiga Slobodana Simića Rijaliti šou predstavlja izuzetan književni događaj, ona je prava poslastica za sve ljubitelje oštre društvene i političke satire. Sa njom se on još jednom potvrdio kao veliki znalac naše sumorne društvene zbilje i vrhunski aforističar, koga ne napušta inspiracija i umetnička imaginacija, čiji su aforizmi lucidni, inteligentni i književno-jezički savršeno uobličeni.
Žarko Trebješanin
