Oднос мушкарца и жене је вероватно један од најзначајнијих и најинтригантнијих људских односа. Он је извор највеће људске среће, али и највећих мука и несрећа. Чотрићева нова књига афоризама о женама и мушкарцима под насловом Љубав на речима: афоризми о женама и мушкарцима (Српска реч, Београд 2018) је љупка књига у којој се на симпатичан, превасходно хумористички, али и ироничан начин описује и анализира природа жене и мушкарца, њихове разлике и њихови типични односи. Ова књига наставља, проширује и варира тему из раније Чотрићеве књиге Добре вибрације: афоризми о женама и мушкарцима (Биндер, Београд, 2013), која о овим провокативним односима говори хумористички али некад више на један сатирични начин.
Чотрићев хумор у разматрању карактера жене и мушкарца, као и мушко-женских сложених односа је превасходно доброћудан, незлобиви, благородни хумор, који често благо прекорева мушкарце и жене, јер има разумевања и саосећања за људске мане и слабости. Његов хумор, иронија и самоиронија изазивају претежно весели, доброћудни смех и разгаљују душу. Такви су, рецимо, афоризми: Наш брачни живот није досадан. / Занимљив је психијатрима; Све сам признао жени./ Морао сам неком да се похвалим. Истина, некада у њима има и ироније и цинизма: Неожењени живе краће, / али живе!
Поигравање стереотипима и предрасудама
Чотрић се вешто и с хумором поиграва са типичним стереотипима и предрасудама о жени, користећи их као грађу за своју уметност. Његове књиге су ми занимљиве јер сам већ анализирао преко десет хиљада српских народних пословица да бих открио каква је стереотипа, древна слика жене у њима (Требјешанин, Ж., “Стереотип о жени у српској култури”, Полни стереотипи, НСПМ, Београд, 2002). Постоји запањујућа подударност између представе жене у Чотрићевим афоризмима и народним пословицама, с тим што је суштинска разлика између њих у односу према тој слици.
Афоризам с минимумом речи изражава савремено, субјективно сазнање писца о женама и мушкарцима које је изразито дубоко лично, проживљено, мада може бити и општеприхватљиво. За разлику од афоризма, пословица претендује да изражава искључиво неко типично, објективно и прастаро искуство. У њима је садржано једно архаично виђење света мушкарца и жена и њиховог вековног односа. За разлику од афоризма, пословице се врло озбиљно односе према свом садржају јер оне сажимају и дестилишу вековно искуство и претачу га у путоказе, у прагматична упутства за поступање у стварном животу. Чотрић се, напротив, својим духовитим афоризмима заправо на књижевни начин поиграва са том сликом и односи се према стереотипима о жени са прикривеном иронијом и доброћудним хумором.
Слика жене у пословицама и афоризмима
И у Чотрићевим афоризмима, баш као и у српским народним пословицама слика жене је прилично тамна, у великој мери негативно обојена. Жену и у афоризмима и у пословицама карактерише низ негативних атрибута: опасна, лукава, зла, брбљива...
Али док у овим афоризмима има разумевања, симпатије и љубави према њеним слабостима и недостацима, као и самоироније када је реч о мушкарцима, дотле је у пословицама однос према атрибутима жене озбиљан и строг, баш као да се изричу “свете”, непорециве истине. У пословицама се о женама и мушкарцима казују аподиктичке истине које су универзалне. Код Чотрића се, пак, у афоризмима примећује изнијансиран став, оцена која се односи само на неке припаднике мушког или женског пола, а не на све. У пословици се, по правилу, тврди жена је или девојка је …, а у афоризмима Чотрића придодат је модификатор (нека) или присвојни придев (моја, његова). Пословица, рецимо, вели: Што жена више плаче, више мужа вара, а Чотрићев афоризам: Његова девојка не тражи да јој пише песме, / Већ овлашћења за кредитне картице. Тако, на тај начин, афористичар релативизује своју тврдњу и вешто избегава замку клишетираног, стереотипног карактерисања неке читаве велике групе људи.
О преференцијама у избору партнера
Еволуциона психологија је утврдила да постоје суштинске разлике међу половима у одабиру пожељног партнера. Жена је, да би била успешна у избору морала да развије способности препознавања репродуктивних квалитета мушкарца (добри гени, здравље, телесна снага, приврженост породици). Једна од важнијих ставки при избору партнера је да он буде имућан, односно да располаже обиљем средстава (да има ресурсе), али и спремност да их уложи у опстанак породице. Ове исте преференције жене у избору “оног правог” уочава и Чотрић, али их на свој ироничан начин књижевно уобличава у својим афоризмима: Најлепше девојке излазе са одликашима./ Са онима који одлично зарађују; Лепота долази изнутра. / Из дубине новчаника; Идеал жена: мушкарац који је духовит, / а мисли озбиљно.
Жеље мушкараца у тражењу погодне партнерке такође су обликоване еволуцијом и прилично су једноставни. Мушкарац пре свега тражи здраву, сексуално зрелу и репродуктивно способну жену кадру да му роди бројну здраву децу. Ти сигнали плодности су универзални стандарди физичке лепоте и младост жене. Тако су се током дуге еволуције код мушкараца развиле преференце према физички згодним, полно зрелим и младим женама. Ове прадавне у суштини исте жеље и критеријуме у погледу “идеалне жене” налази и Чотрић код савремених мушкараца, којима је, ма шта они причали, најважнији физички излед: Има велике груди, витак стас, / Дуге ноге и плаву косу. / Мозак би јој само сметао; Ценим унутрашњу лепоту код жене. / Зато ми се свиђају васпитане, образоване и искрене, / Са дугим ногама, витким струком и великим грудима.
Верујем да Чотрићеве књиге афоризама о женама и мушкарцима и њиховим односима, могу изазвати различите коментаре, расправе, а можда и неке жестоке полемике. Али зато не сумњам да њихов висок уметнички домет, танани блатотворни хумор и луцидни психолошки увиди код правих књижевних сладокусаца производи исто, неподељено осећање и снажан утисак да је у овим књигама афористичар проговорио архетипским гласом на модеран начин о интимној теми која никог не оставља равнодушним.
Жарко Требјешанин
