Kod nas u Srbiji dugo je postojao stari sistem tradicionalnih vrednosti i strogog, patrijarhalnog vaspitanja. Autoritet roditelja i starijih bio je neprikosnoven a reč roditelja – zakon. Roditelj, a naročito otac, kao mudriji i iskusniji se bezuslovno poštovao i slušao. Cilj takvog vaspitanja je bio bespogovorna poslušnost i poštovanje starijih. Idealno dete je bilo ono koje je poslušno, disciplinovano. O tome da je poslušnost bespogovorna i vrhovna vrednost govore poslovice: “U mlađega pogovora nema“ i “Blago domu đe se stariji poštuju”.
Ovaka sistem vaspitanja ima svoj koren u osobenoj narodnoj antropološkoj i psihološkoj predstavi deteta. Dete se shvata kao nerazumno, nemirno, nevaljalo, asocijalno, nemoralno stvorenje, koje se samo prisilom, strogim vaspitanjem može dovesti u red i od njega napraviti razumno, socijalno, poslušno, mirno, moralno, dobro i kulturno ljudsko biće (Trebješanin, Predstava o detetu u srpkoj kulturi, Sofos, Beograd 2008). Vaspitanje se u SPK shvata prevashodno kao zabranjivanje i kažnjavanje! Nagrada je retka da se ne bi “pokvarilo dete“. Nežnošću, milovanjem i poljupcima “upropašćuju se“ deca. O tome rečito govori poslovičko uputstvo: “Dijete mnogo milovano nigda dobro odgojeno’‘. Srbi su vekovima smatrali blago, liberalno vaspitanje glupošću i prezrivo ga nazivali “gospodskim vaspitanjem“. Da bi bila disciplina deci treba fizičkim kažnjavanjem, batinom “uterati strah u kosti“. Ovo stereotipno mišljenje o blagotvornom dejstvu batina kao moćnog vaspitnog sredstva izražavaju poslovice: “Dijete nebijeno slabo odgojeno’‘, “Ko nije tučen, nije naučen’‘, “Batina je iz raja izašla“, “Ljeskova mast je čudotvorna“‘.
Danas je opšteprihvaćeno da vaspitanje koje je hladno ili suviše strogo, lišeno roditeljske brižnosti, bliskosti i ljubavi može trajno da ošteti dečji razvoj. „Deca koja su odrasla bez ljubavi postaju odrasle osobe pune mržnje“, piše Rene Špic.
Klatno ide na drugu stranu: popustljivo vaspitanje
Ali, ne treba zaboraviti, da je ništa manje opasan i onaj drugi ekstrem, vaspitanje koje je prema deci isuviše popustljivo. Koliko je opasno i štetno za razvoj deteta ispunjavati mu bezuslovno svaku želju, znali su još neki prosvetitelji iz 18. veka. “Da li znate najsigurniji način kako da unesrećite dete? Naviknite ga da mu ispunjavate svaku želju. Njegovi zahtevi će neprestano da rastu. Pre ili kasnije vaša ograničenost će vas primorati da mu ponešto uskratite, a to odbijanje, na koje dete nije naviknuto, za njega će biti daleko veća muka nego samo nedostajanje stvari koje traži“, upozoravao je Žan Žak Ruso. Bezuslovno ispunjenje svih dečijih želja je – najkraći put do pakla.
Roditelji u današnjem modernom društvu nalaze se na velikim mukama. Stari patrijarhalni sistem vaspitanja više ne važi, postao je anahron, a novi, opšteprihvaćen sistem još se nije pojavio. Roditelji shvataju da svoju decu ne mogu da podižu onako kako su njih odgajali njihovi roditelji, znaju da su današnja deca zahtevaju drugačiji pristup, ali ne znaju kakav.
Umesto da se oslanjaju na sebe same, svoje iskustvo i intuiciju, kao i na ono što je vitalno u vlastitoj tradiciji, današnji nesigurni roditelji traže spas u savetima svetskih eksperata, koji svoje pedagoške savete izdašno nude u knjigama, člancima u časopisima, u TV emisijama. Ali, problem je u tome što se ekspertska shvatanja deteta vremenom menjaju, nekada čak i radikalno, pa samim tim nude se i različita vaspitna sredstva, u skladu sa trenutnim dominantnim stručnim mnjenjem.
Stilovi vaspitanja se menjaju poput mode, što dobro pokazuje analiza sadržaja uticajnih priručnika za vaspitanje dece. Rana istraživanja ovog fenomena pokazala su bitne promene u načinu podizanja dece u SAD u 20. veku. Tako, recimo, dvadesetih-tridesetih godina prošlog veka dete se shvata kao malo, zlo i sebično čudovište koje nastoji da zavlada roditeljima, te ga valja strogom disciplinom i kaznama zauzdati.
Ali već četrdesetih-pedesetih godina 20 v. ono se poima potpuno oprečno, kao bespomoćno, slabo, bezazleno biće koje traži nežnost, ljubav, brigu i pažnju. Humanistički psiholozi na čelu sa Abrahamom Maslovim šezdesetih godina 20. v. ističu da je dete po svojoj prirodi dobro, altruističko, a ne rđavo. Ovo je osnova nove ideologije detinjstva koju oličava krajnje permisivna škola Samerhil (Nil, A, 1981). Sada nova, humanistička filozofija vaspitanja tvrdi: deci treba samo dopustiti da se spontano razvijaju, bez kažnjavanja i represivnog vaspitanja, a ona će postati zrele osobe (Maslov, 1974).
U današnjem zapadnom društvu, od osamdesetih godina 20. v sve više prevladava nova vaspitna moda u kojoj su deca potpuno “autonomna“, a njihov odnos sa roditeljima je zasnovan na “ravnopravnosti“. Deca su uvek u pravu, ona su slobodna da odlučuju, a roditelj može samo da izrazi svoje lično mišljenje, ali ne i da zabranjuje, njemu se oduzima pravo da kaže ne.
Insistiranje na tobožnjoj ravnopravnosti dece i roditelja predstavlja krah roditeljskog autoriteta, suspendovanje roditeljske odgovornosti za dobrobit deteta, smatraju savremeni analitičari. Dete mora ostati dete, sa svim svojim osobenostima, a roditelj mora biti roditelj sa svim svojim dužnostima. Njihov odnos je neizbežno asimetričan. U novom “demokratskom“, permisivnom vaspitanju dece ima sve manje mesta za oca, koji je simbol zastrašujućeg, represivnog vaspitanja. Doprinos psihoanalize kritici savremene kulture je u tome što ona naglašava značaj roditelja i nužnost postavljanja ograničenja (Vederil, Kolaps kulture, Clio, Beograd 2005)
Danski porodični terapeut Jesper Jul napisao je nekoliko knjiga o roditeljstvu namenjenih široj obrazovanoj publici, od kojih je posebno zanimljiva i značajn za našu temu njegova popularna knjiga NE: Kako da kažete NE mirne savesti (Eduka, Beograd 2015). Jul razmatra u ovoj knjizi problem kako možemo deci, mirno kazati “NE” a da ih pri tome ne povredimo, ali i da, takođe, pri tome mi sami nemamo osećanje nelagodnosti, teskobe, sumnje i krivice.
Roditelj odgovorni vaspitač ili pokorni sluga dece?
Roditelji najviše vole da detetu kažu „da“ zato što misle da je to da znak njihove ljubavi, brige, posvećenosti, spremnosti na žrtvu. Ali reći uvek da svim željama dece, na šta ih tera psihologija potrošačkog društva i nova “popustljiva pedagogija“ prosto je nemoguće i štetno za decu, ali i za roditelje. Naime, roditelji time ne pokazuju svoju istinsku ljubav, već samo svoju slabost, zbunjenost, nesigurnost ili, pak, licemerje, konformizam i sklonost da izbegnu sukob, težnju da idu linijom manjeg otpora. Roditelji koji su spremni da ispune svaki hir svog deteta, da mu zadovolje svaku, često neskromnu želju, zapravo time demagoški kupuju detetovu naklonost, ljubav i pokušavaju da umire svoju nečistu savest što mu ne posvećuju dovoljno vremena, brige i pažnje. Roditelj, kako dobro primećuje savremeni britanski psiholog, ne sme svojom neprincipijelnom popustljivošću da pretvori dete u gospodara, u bezobzirnog tiranina, a sebe u nemoćnu žrtvu, u slugu koji bespogovorno izvršava dečje zapovesti i slepo ispunjava njegove želje (Arik Sigman, Razmažena generacija – kako upropaštavamo budućnost naše dece, Psihopolis, Novi Sad 2012).
Dete mora da odrastajući postepeno, uz svesrdnu pomoć roditelja, pređe sa principa zadovoljstva na princip realnosti, a to znači da uvažava neumoljive zahteve stvarnosti. Mora da nauči da svoje želje ne može uvek ostvariti odmah, nego nekada, zarad opstanka i svog dobra, mora da ih odloži. Neophodno je da ono nauči da često mora da ostvari samo neke želje ili da ostvari neku svoju želju tek delimično. To se postiže učenjem neophodnih roditeljskih zabrana.
Tipične greške roditelja u zabranjivanju: Prvi tip greške je roditeljsko pitanje koje onemogućava zabranu. Naime, pogrešno je da roditelj pita “Šta hoćeš da ti kupim od igračaka?“ (to podrazumeva da može dobiti svaku koju poželi), već “Šta bi ti voleo da ti kupim?“ Drugi tip greške je ne, ali, ipak, da. Roditelj prvo kaže “odlučno ne’‘, ali ako dete uporno ponavlja svoj zahtev, histerično traži da mu se odmah ispuni želja, roditelj posle petog, desetog ili dvadesetog ponovljenog dečjeg zahteva, popušta, predaje se, i čini ono što dete traži. Na taj način se, nevoljno, potkrepljuje svojeglavost deteta, učvršćuje se njegovo bezobzirno, despotsko ponašanje. Početnom zabranom i kasnijim popuštanjem zahtevima deteta, ono je naučilo da samo treba biti dovoljno bezobrazan, tvrdoglav i – roditeljska volja će biti slomljena, a ono će dobiti ono što traži. Dete mora da nauči da je „ne“ zaista ne.
Pomozimo detetu u učenju granica
Dete, često, svojim navaljivanjem “da se igra još pola sata“, da se penje na prozor ili crta po zidu, zapravo ispituje gde su granice, šta se stvarno sme, a šta ne! I to što dete istražuje šta može, sasvim je normalno. Ali, baš zato se od roditelja očekuje da na ovo detetovo istraživanje odgovori sigurno, jednostavno i odlučno: “to se može, a ovo ne“, ili “ne, ne može sada“, “ne može sve to što bi hteo“. Ovo je dobro uočio poznati austrijski etolog i vrsni psiholog: “Previše permisivno obrazovanje u ranom detinjstvu stvara doživljaj deprivacije, jer dete želi da pronađe svoje smernice u svetu. Ono postavlja pitanja i zahteve da bi naučilo granice mogućeg: te granice ne treba postavljati suviše usko ali one ne trebaju da budu ni suviše otvorene“ (Ajbl-Ajbesfelt, Ljubav i mržnja, Zavod za udžbenike, Beograd 2015).
Najgore je kada roditelji detetu šalju dvostruku, oprečnu poruku: Tako, recimo, kažu detetu sa osmehom i skrivenim zadovoljstvom: “Nemoj čiki da skidaš šešir jer može da se naljuti“. Dupla, dvosmislena poruka je i ako roditelj detetu kaže “Ne možeš više da se igraš. Odmah pokupi te igračke i stavi u orman. Hoćeš li?’‘ Najzad, dupla poruka je i ako se kratko nedvosmisleno kaže “Ne, ne smeš to“, ali se to kaže neodlučno ili sa vragolastim izrazom lica, kojim se dete zapravo čika da uradi to što mu se tobože brani. U tom slučaju, postoji nesklad, jere se jedna poruka (zabrana), šalje verbalno, a sasvim suprotna (prećutna dozvola) neverbalno, izrazom lica, intonacijom ili bojom glasa. Najzad, “ne” može da se kaže tako mlako, nesigurno, neodlučno, sa osećanjem krivice, da ga dete intuitivno razume kao “da”. Na primer: “Ne možeš sada da izađeš, jer je suviše kasno, mada znam da bi voleo i da tvoji drugovi idu, ali šta ja tu mogu, ljutiće se tata“, kaže majka sa osećanjem krivice, izvinjavajućim glasom. Najzad, bitno je da ono što zabranjujemo bude u skladu sa onim što mi sami činimo. Jer kad jedno pričamo, a drugo radimo, to je za dete isto tako dupla poruka, u kojoj je jača ona druga.
Zato, kada se detetu kaže ne, to mora biti jasno, odlučno i nedvosmisleno. Ovakvo odbijanje dečjih zahteva i želja mogu da učine samo oni roditelji koji su dovoljno zreli, razumni, snažnih uverenja i koji zaista vole svoju decu, jer roditeljska ljubav podrazumeva brigu, odgovornost, uvažavanje, nesebičnost i dobro poznavanje deteta. Da bi mogao da detetu kaže “ne” bez povređivanja roditelj mora da izgradi sa detetom bliski, prisan, lični odnos poverenja, poštovanja i ljubavi.
Dakle, upravo zato, zbog deteta i njegove dobrobiti neophodno je da roditelj nauči da zabrani, da ne dopusti ono što je štetno za dete. Tako, recimo, ako malo dete pokušava da roditelju lupa po tastaturi kompjutera ili da mu skine naočare, roditelj treba odlučnim i sigurnim glasom da mu jasno, bez uvijanja kaže: “ne, to ne može“, umesto da mu molećivim glasom daje složeno, uopšteno objašnjenje: “Molim te, nemoj to da radiš jer pošto si mali pa možeš nešto da mi pokvariš, a to nije za igranje, to je skupa stvar“. Kazati detetu, kada je to u njegovom interesu, nedvosmisleno ne, jasno, mirno, pošteno, ubeđeno, zapravo znači kazati da njegovom sazrevanju, ali i sebi, svojim najdubljim uverenjima i vrednostima. Ovo ne da bi bilo efikasno mora biti lično, iskreno, čvrsto, hrabro ali i “nežno“, obazrivo, odgovorno ne koje poštuje dete, koje ga ne ponižava i ne povređuje.
