Код нас у Србији дуго је постојао стари систем традиционалних вредности и строгог, патријархалног васпитања. Ауторитет родитеља и старијих био је неприкосновен а реч родитеља – закон. Родитељ, а нарочито отац, као мудрији и искуснији се безусловно поштовао и слушао. Циљ таквог васпитања је био беспоговорна послушност и поштовање старијих. Идеално дете је било оно које је послушно, дисциплиновано. О томе да је послушност беспоговорна и врховна вредност говоре пословице: “У млађега поговора нема“ и “Благо дому ђе се старији поштују”.
Овака систем васпитања има свој корен у особеној народној антрополошкој и психолошкој представи детета. Дете се схвата као неразумно, немирно, неваљало, асоцијално, неморално створење, које се само присилом, строгим васпитањем може довести у ред и од њега направити разумно, социјално, послушно, мирно, морално, добро и културно људско биће (Требјешанин, Представа о детету у српкој култури, Софос, Београд 2008). Васпитање се у СПК схвата превасходно као забрањивање и кажњавање! Награда је ретка да се не би “покварило дете“. Нежношћу, миловањем и пољупцима “упропашћују се“ деца. О томе речито говори пословичко упутство: “Дијете много миловано нигда добро одгојено’‘. Срби су вековима сматрали благо, либерално васпитање глупошћу и презриво га називали “господским васпитањем“. Да би била дисциплина деци треба физичким кажњавањем, батином “утерати страх у кости“. Ово стереотипно мишљење о благотворном дејству батина као моћног васпитног средства изражавају пословице: “Дијете небијено слабо одгојено’‘, “Ко није тучен, није научен’‘, “Батина је из раја изашла“, “Љескова маст је чудотворна“‘.
Данас је општеприхваћено да васпитање које је хладно или сувише строго, лишено родитељске брижности, блискости и љубави може трајно да оштети дечји развој. „Деца која су одрасла без љубави постају одрасле особе пуне мржње“, пише Рене Шпиц.
Клатно иде на другу страну: попустљиво васпитање
Али, не треба заборавити, да је ништа мање опасан и онај други екстрем, васпитање које је према деци исувише попустљиво. Колико је опасно и штетно за развој детета испуњавати му безусловно сваку жељу, знали су још неки просветитељи из 18. века. “Да ли знате најсигурнији начин како да унесрећите дете? Навикните га да му испуњавате сваку жељу. Његови захтеви ће непрестано да расту. Пре или касније ваша ограниченост ће вас приморати да му понешто ускратите, а то одбијање, на које дете није навикнуто, за њега ће бити далеко већа мука него само недостајање ствари које тражи“, упозоравао је Жан Жак Русо. Безусловно испуњење свих дечијих жеља је – најкраћи пут до пакла.
Родитељи у данашњем модерном друштву налазе се на великим мукама. Стари патријархални систем васпитања више не важи, постао је анахрон, а нови, општеприхваћен систем још се није појавио. Родитељи схватају да своју децу не могу да подижу онако како су њих одгајали њихови родитељи, знају да су данашња деца захтевају другачији приступ, али не знају какав.
Уместо да се ослањају на себе саме, своје искуство и интуицију, као и на оно што је витално у властитој традицији, данашњи несигурни родитељи траже спас у саветима светских експерата, који своје педагошке савете издашно нуде у књигама, чланцима у часописима, у ТВ емисијама. Али, проблем је у томе што се експертска схватања детета временом мењају, некада чак и радикално, па самим тим нуде се и различита васпитна средства, у складу са тренутним доминантним стручним мњењем.
Стилови васпитања се мењају попут моде, што добро показује анализа садржаја утицајних приручника за васпитање деце. Рана истраживања овог феномена показала су битне промене у начину подизања деце у САД у 20. веку. Тако, рецимо, двадесетих-тридесетих година прошлог века дете се схвата као мало, зло и себично чудовиште које настоји да завлада родитељима, те га ваља строгом дисциплином и казнама зауздати.
Али већ четрдесетих-педесетих година 20 в. оно се поима потпуно опречно, као беспомоћно, слабо, безазлено биће које тражи нежност, љубав, бригу и пажњу. Хуманистички психолози на челу са Абрахамом Масловим шездесетих година 20. в. истичу да је дете по својој природи добро, алтруистичко, а не рђаво. Ово је основа нове идеологије детињства коју оличава крајње пермисивна школа Самерхил (Нил, A, 1981). Сада нова, хуманистичка филозофија васпитања тврди: деци треба само допустити да се спонтано развијају, без кажњавања и репресивног васпитања, а она ће постати зреле особе (Маслов, 1974).
У данашњем западном друштву, од осамдесетих година 20. в све више превладава нова васпитна мода у којој су деца потпуно “аутономна“, а њихов однос са родитељима је заснован на “равноправности“. Деца су увек у праву, она су слободна да одлучују, а родитељ може само да изрази своје лично мишљење, али не и да забрањује, њему се одузима право да каже не.
Инсистирање на тобожњој равноправности деце и родитеља представља крах родитељског ауторитета, суспендовање родитељске одговорности за добробит детета, сматрају савремени аналитичари. Дете мора остати дете, са свим својим особеностима, а родитељ мора бити родитељ са свим својим дужностима. Њихов однос је неизбежно асиметричан. У новом “демократском“, пермисивном васпитању деце има све мање места за оца, који је симбол застрашујућег, репресивног васпитања. Допринос психоанализе критици савремене културе је у томе што она наглашава значај родитеља и нужност постављања ограничења (Ведерил, Колапс културе, Clio, Београд 2005)
Дански породични терапеут Јеспер Јул написао је неколико књига о родитељству намењених широј образованој публици, од којих је посебно занимљива и значајн за нашу тему његова популарна књига НЕ: Како да кажете НЕ мирне савести (Едука, Београд 2015). Јул разматра у овој књизи проблем како можемо деци, мирно казати “НЕ” а да их при томе не повредимо, али и да, такође, при томе ми сами немамо осећање нелагодности, тескобе, сумње и кривице.
Родитељ одговорни васпитач или покорни слуга деце?
Родитељи највише воле да детету кажу „да“ зато што мисле да је то да знак њихове љубави, бриге, посвећености, спремности на жртву. Али рећи увек да свим жељама деце, на шта их тера психологија потрошачког друштва и нова “попустљива педагогија“ просто је немогуће и штетно за децу, али и за родитеље. Наиме, родитељи тиме не показују своју истинску љубав, већ само своју слабост, збуњеност, несигурност или, пак, лицемерје, конформизам и склоност да избегну сукоб, тежњу да иду линијом мањег отпора. Родитељи који су спремни да испуне сваки хир свог детета, да му задовоље сваку, често нескромну жељу, заправо тиме демагошки купују дететову наклоност, љубав и покушавају да умире своју нечисту савест што му не посвећују довољно времена, бриге и пажње. Родитељ, како добро примећује савремени британски психолог, не сме својом непринципијелном попустљивошћу да претвори дете у господара, у безобзирног тиранина, а себе у немоћну жртву, у слугу који беспоговорно извршава дечје заповести и слепо испуњава његове жеље (Арик Сигман, Размажена генерација – како упропаштавамо будућност наше деце, Психополис, Нови Сад 2012).
Дете мора да одрастајући постепено, уз свесрдну помоћ родитеља, пређе са принципа задовољства на принцип реалности, а то значи да уважава неумољиве захтеве стварности. Мора да научи да своје жеље не може увек остварити одмах, него некада, зарад опстанка и свог добра, мора да их одложи. Неопходно је да оно научи да често мора да оствари само неке жеље или да оствари неку своју жељу тек делимично. То се постиже учењем неопходних родитељских забрана.
Типичне грешке родитеља у забрањивању: Први тип грешке је родитељско питање које онемогућава забрану. Наиме, погрешно је да родитељ пита “Шта хоћеш да ти купим од играчака?“ (то подразумева да може добити сваку коју пожели), већ “Шта би ти волео да ти купим?“ Други тип грешке је не, али, ипак, да. Родитељ прво каже “одлучно не’‘, али ако дете упорно понавља свој захтев, хистерично тражи да му се одмах испуни жеља, родитељ после петог, десетог или двадесетог поновљеног дечјег захтева, попушта, предаје се, и чини оно што дете тражи. На тај начин се, невољно, поткрепљује својеглавост детета, учвршћује се његово безобзирно, деспотско понашање. Почетном забраном и каснијим попуштањем захтевима детета, оно је научило да само треба бити довољно безобразан, тврдоглав и – родитељска воља ће бити сломљена, а оно ће добити оно што тражи. Дете мора да научи да је „не“ заиста не.
Помозимо детету у учењу граница
Дете, често, својим наваљивањем “да се игра још пола сата“, да се пење на прозор или црта по зиду, заправо испитује где су границе, шта се стварно сме, а шта не! И то што дете истражује шта може, сасвим је нормално. Али, баш зато се од родитеља очекује да на ово дететово истраживање одговори сигурно, једноставно и одлучно: “то се може, а ово не“, или “не, не може сада“, “не може све то што би хтео“. Ово је добро уочио познати аустријски етолог и врсни психолог: “Превише пермисивно образовање у раном детињству ствара доживљај депривације, јер дете жели да пронађе своје смернице у свету. Оно поставља питања и захтеве да би научило границе могућег: те границе не треба постављати сувише уско али оне не требају да буду ни сувише отворене“ (Ајбл-Ајбесфелт, Љубав и мржња, Завод за уџбенике, Београд 2015).
Најгоре је када родитељи детету шаљу двоструку, опречну поруку: Тако, рецимо, кажу детету са осмехом и скривеним задовољством: “Немој чики да скидаш шешир јер може да се наљути“. Дупла, двосмислена порука је и ако родитељ детету каже “Не можеш више да се играш. Одмах покупи те играчке и стави у орман. Хоћеш ли?’‘ Најзад, дупла порука је и ако се кратко недвосмислено каже “Не, не смеш то“, али се то каже неодлучно или са враголастим изразом лица, којим се дете заправо чика да уради то што му се тобоже брани. У том случају, постоји несклад, јере се једна порука (забрана), шаље вербално, а сасвим супротна (прећутна дозвола) невербално, изразом лица, интонацијом или бојом гласа. Најзад, “не” може да се каже тако млако, несигурно, неодлучно, са осећањем кривице, да га дете интуитивно разуме као “да”. На пример: “Не можеш сада да изађеш, јер је сувише касно, мада знам да би волео и да твоји другови иду, али шта ја ту могу, љутиће се тата“, каже мајка са осећањем кривице, извињавајућим гласом. Најзад, битно је да оно што забрањујемо буде у складу са оним што ми сами чинимо. Јер кад једно причамо, а друго радимо, то је за дете исто тако дупла порука, у којој је јача она друга.
Зато, када се детету каже не, то мора бити јасно, одлучно и недвосмислено. Овакво одбијање дечјих захтева и жеља могу да учине само они родитељи који су довољно зрели, разумни, снажних уверења и који заиста воле своју децу, јер родитељска љубав подразумева бригу, одговорност, уважавање, несебичност и добро познавање детета. Да би могао да детету каже “не” без повређивања родитељ мора да изгради са дететом блиски, присан, лични однос поверења, поштовања и љубави.
Дакле, управо зато, због детета и његове добробити неопходно је да родитељ научи да забрани, да не допусти оно што је штетно за дете. Тако, рецимо, ако мало дете покушава да родитељу лупа по тастатури компјутера или да му скине наочаре, родитељ треба одлучним и сигурним гласом да му јасно, без увијања каже: “не, то не може“, уместо да му молећивим гласом даје сложено, уопштено објашњење: “Молим те, немој то да радиш јер пошто си мали па можеш нешто да ми поквариш, а то није за играње, то је скупа ствар“. Казати детету, када је то у његовом интересу, недвосмислено не, јасно, мирно, поштено, убеђено, заправо значи казати да његовом сазревању, али и себи, својим најдубљим уверењима и вредностима. Ово не да би било ефикасно мора бити лично, искрено, чврсто, храбро али и “нежно“, обазриво, одговорно не које поштује дете, које га не понижава и не повређује.
