ODRASTANJE JEROTIĆA U DOBA ADOLESCENCIJE I RATA

ODRASTANJE JEROTIĆA U DOBA ADOLESCENCIJE I RATA

Vladeta Jerotić, Dnevnik: 1938-1945, Ars Libri, Beograd 2019.

Uzbudljivo je i očaravajuće čitanje Dnevnika (1938-1945) Vladete Jerotića o odrastanju, jer njegov autor ima nesvakidašnji dar samoposmatranja, ali i literarni talenat da svoja tanana duševna stanja jasno i lepo iskaže. Od samog početka Dnevnika lične teškoće i patnje drame odrastanja mladog Jerotića prepliću sa spoljašnjim, dramatičnim, tragičnim događajima na kolektivnom, društvenom i istorijskom planu. O svom viđenju roditelja Jerotić, beleži:. “Otac je hteo da bude strog, a nije mogao …” Vladeta je nezadovoljan što ga otac smatra ga površnim i neće da ga razume, a tako su slični. Majka “je htela da bude dobar drug, a nije mogla”. Najbolji drug mu je bio Tasa, sa kojim vodi svakodnevne prisne i duge pubertetske razgovore o Bogu, smislu, zlu, knjigama, filozofiji, književnosti.

Razvoj ličnosti, traganje za smislom i identitetom

Vladetino dečaštvo i ranu mladost obeležioje prkos u odnosu na roditelje. On s nežnošću opisuje nezaboravni, romantični period puberteta (15-16 g), doba iskrenog prijateljstva, ispovedanja, maštanja, sreće, sanjanja pravednog sveta. Ali Jerotić već sa 19 godina shvata da mu prolazi rana mladost. “Manje sanjam više mislim, manje sam žestok, češće miran, manje subjektivan, više objektivan”. Sve ono što ga je do tada ispunjavalo srećom i zanosom (Bog, muzika, priroda) postepeno bledi. “Ugasile su se svetle i plamene svetiljke mladosti” (oktobar 1943). Sa prolaskom mladosti, oseća on s bolom, nestaje i duša.

Dobar deo svog Dnevnika mladi Jerotić posvećuje problemima i teškoćama samospoznaje. On je preokupiran sobom i traganjem za svojim identitetom. Jerotić u ratu nalazi spas u intenzivnom čitanju dobrih knjiga. Za osamnaestogodišnjeg Vladetu pravi poziv je lekar i sveštenik, koji nesebično pomažu, služe ljudima. Jer smisao života je u nesebičnom pomaganju bližnjem, u činjenju dobra drugima. Cilj, smisao je samorazvoj, oboženje. “Čovek je rođen sa klicom duha koja se zove Bog. Zadatak je razviti tu klicu individualnim i kolektivnim životom”.

Pred sam kraj gimnazije, razmišljajući o sebi, o pitanju: Ko sam ja? Jerotić odgovara: Verujem u Boga, imam neizgrađeni karakter (nema volju i odlučnost), volim usamljenost, idealista sam i dobro poznajem ljude. A u januaru 1945. Jerotić veli: “Ja sam danas pre svega individualist, mistik i antikomunist”.

Jerotićev psihološki i duhovni portret

Skicu za Jerotićev psihološki prtret možemo napraviti u tri krupna poteza, pomoću svega tri suštinske crte ličnosti.

Radoznalost i otvorenost za novo. Od detinjstva Jerotić pokazuje interesovanje za raznolike oblasti (književnost, jezike, filozofiju, istoriju, prirodne nauke itd.) i strast za istraživanjem “svega živog, vidljivog i još više nevidljivog”. Dominira želja za novim, neispitanim, tajanstvenim doživljajima, za avanturom duha i averzija prema rutini, poznatom, jednoličnom. Moja duša mrzi običnost, zapisuje Jerotić.

Religioznost i sklonost mistici. Jerotića je u doba adolescencije, pod uticajem Sjenkijeviča, jednog septembarskog dana 1941. zahvatio iznenada probuđeni verski zanos, želja da bude plemenit, dobar i saosećajan prema bližnjima. Otrčao je “kao mahnit” do Saborne crkve i tamo je osetio prisustvo Boga u sebi i doživeo stanje stanje blaženosti, božanske sreće, egzaltacije. Za mladog Vladetu (17g) bio je to početak verskog i duhovnog preobražaja, individuacije. Bila je to inicijacija u tajanstveni svet religije i mistike. Jerotić je i kasnije imao ove iznenadne, retke i dragocene trenutke radosti, sklada, spokojstva, neiskazane divote i ushićenosti.

Introvertnost. Često se kao mladić osećao tragično usamljenim, mislio je da ga “niko ne razume”. “Povlačio sam se kao uplašeni miš u svoju rupu, pod krila kokoši koja se zove maštanje, i odatle virio u spoljni život koji mi se činio kao bauk, pun strašnih, krvoločnih životinja. /…/ Klonio sam se ljudi kao da su bili kužni, plašio ih se i nekada mrzeo” (126). Mladi Vladeta često je nezadovoljan, nesrećan što je tako zatvoren, nedruštven i stidljiv.

Često je patio je zbog usamljenosti, nesposobnosti da uspostavi dobar kontakt sa drugom osobom, zbog nesnalaženja u društvu jer je čeznuo za vezivanjem, za ljubavlju, prijateljstvom i bliskošću sa drugima. Ali ova njegova crta okrenutosti subjektivnim, unutrašnjim doživljajima imala je i svoju svetlu stranu. Sposobnost osamljivanja bila je neophodan uslov da razvije svoj dar za samoanalizu, analizu i stvaranje. Još kao dečak Jerotić voli da, utonuo u misli, sanjarenja i maštanja, luta sam po Kalemegdanu, da ćuti u kući, u društvu. Voleo je svoju dobrovoljnu, kreativnu samoću, sposobnost da se povuće iz sveta, da osami i da se u tišini, neometan spoljašnjim zbivanjima, usredsredi na razmišljanje, samoposmatranje i pisanje. “Ne znam da li neko voli i ceni individualnost i samoću tako jako, kao što ih ja volim i cenim. Ali, časovi razmišljanja u samoći, časovi čitanja i pisanja nad mojim pisaćim stolom, jesu najlepši časovi u mome životu” (367). Mnoga razmišljanja nikada ne bi sazrela “da nije bilo blagoslovenih trenutaka samoće”, piše Jerotić. A onda odmah dodaje: “Uvek sam želeo da da imam bar nekoliko sati dnevno slobodnih koje bih upotrebio za sebe. Ponosim se tom svojom osobinom, jer samo zahvaljući njoj postao sam samoanalitičar i poznavalac ljudskih duša”.

Zahvaljujući analizi i samoanalizi, Jerotić dolazi do spoznaje da je čovek tragično biće. “Nije lako biti čovek. Teško je čak i tragično biti čovek. Drama čoveka je drama labuda posečenih krila”. On stremi svetlosti, nebu, lepom, božanskom, ali “kandže zemaljskog boga drže ga čvrsto privezanog za zemaljsko blato i zemaljske potrebe”.

Dnevnik − smisao i uloga:

Za Jerotića Dnevnik ima više funkcija, on pre svega budi, hrabri i podržava. “Dnevnik je čoveku potreban, jer u teškim životnim časovima, /…/ u malodušnosti, u ravnodušnosti, dnevnik ga opominje na misao, na akciju. On uspeva da ga razdrma iz učmalosti u koju je zapao… i podiže mu moral”. Osim toga, on ga teši i razume “u danima sete i tuge”. Vladeta je zahvalanDnevniku i zato što ga čuva od laži, samozavaravanja i samoobmana. Njemu se mogu saopštiti i najstrašnije istine o sebi samome, poveriti mu i ona svoja osećanja kojih se stidi i prezire . Dnevnik mu je bio siguran, čvrst oslonac i spasonosni lek u periodima sumnji, nesnalaženja i očajanja. S njim, “milim i dobrim Dnevnikom”, je život bio podnošljiviji i lakši. On mu je uvek bio najpoverljiviji, najpouzdaniji prijatelj, koji ga nije nikada razočarao ni izdao.

Jerotićev Dnevnik (1938-1945) je svojevrsna lična, subjektivna hronika rata i ujedno lucidna dubinska (samo)analiza procesa intelektualnog, emocionalnog, duhovnog i moralnog razvoja i formiranja ličnosti jedne značajne figure u našoj kulturi.

Žarko Trebješanin

Comments are closed.