Владета Јеротић, Дневник: 1938-1945, Ars Libri, Београд 2019.
Узбудљиво је и очаравајуће читање Дневника (1938-1945) Владете Јеротића о одрастању, јер његов аутор има несвакидашњи дар самопосматрања, али и литерарни таленат да своја танана душевна стања јасно и лепо искаже. Од самог почетка Дневника личне тешкоће и патње драме одрастања младог Јеротића преплићу са спољашњим, драматичним, трагичним догађајима на колективном, друштвеном и историјском плану. О свом виђењу родитеља Јеротић, бележи:. “Отац је хтео да буде строг, а није могао …” Владета је незадовољан што га отац сматра га површним и неће да га разуме, а тако су слични. Мајка “је хтела да буде добар друг, а није могла”. Најбољи друг му је био Таса, са којим води свакодневне присне и дуге пубертетске разговоре о Богу, смислу, злу, књигама, филозофији, књижевности.
Развој личности, трагање за смислом и идентитетом
Владетино дечаштво и рану младост обележиоје пркос у односу на родитеље. Он с нежношћу описује незаборавни, романтични период пубертета (15-16 г), доба искреног пријатељства, исповедања, маштања, среће, сањања праведног света. Али Јеротић већ са 19 година схвата да му пролази рана младост. “Мање сањам више мислим, мање сам жесток, чешће миран, мање субјективан, више објективан”. Све оно што га је до тада испуњавало срећом и заносом (Бог, музика, природа) постепено бледи. “Угасиле су се светле и пламене светиљке младости” (октобар 1943). Са проласком младости, осећа он с болом, нестаје и душа.
Добар део свог Дневника млади Јеротић посвећује проблемима и тешкоћама самоспознаје. Он је преокупиран собом и трагањем за својим идентитетом. Јеротић у рату налази спас у интензивном читању добрих књига. За осамнаестогодишњег Владету прави позив је лекар и свештеник, који несебично помажу, служе људима. Јер смисао живота је у несебичном помагању ближњем, у чињењу добра другима. Циљ, смисао је саморазвој, обожење. “Човек је рођен са клицом духа која се зове Бог. Задатак је развити ту клицу индивидуалним и колективним животом”.
Пред сам крај гимназије, размишљајући о себи, о питању: Ко сам ја? Јеротић одговара: Верујем у Бога, имам неизграђени карактер (нема вољу и одлучност), волим усамљеност, идеалиста сам и добро познајем људе. А у јануару 1945. Јеротић вели: “Ја сам данас пре свега индивидуалист, мистик и антикомунист”.
Јеротићев психолошки и духовни портрет
Скицу за Јеротићев психолошки пртрет можемо направити у три крупна потеза, помоћу свега три суштинске црте личности.
Радозналост и отвореност за ново. Од детињства Јеротић показује интересовање за разнолике области (књижевност, језике, филозофију, историју, природне науке итд.) и страст за истраживањем “свега живог, видљивог и још више невидљивог”. Доминира жеља за новим, неиспитаним, тајанственим доживљајима, за авантуром духа и аверзија према рутини, познатом, једноличном. Моја душа мрзи обичност, записује Јеротић.
Религиозност и склоност мистици. Јеротића је у доба адолесценције, под утицајем Сјенкијевича, једног септембарског дана 1941. захватио изненада пробуђени верски занос, жеља да буде племенит, добар и саосећајан према ближњима. Отрчао је “као махнит” до Саборне цркве и тамо је осетио присуство Бога у себи и доживео стање стање блажености, божанске среће, егзалтације. За младог Владету (17г) био је то почетак верског и духовног преображаја, индивидуације. Била је то иницијација у тајанствени свет религије и мистике. Јеротић је и касније имао ове изненадне, ретке и драгоцене тренутке радости, склада, спокојства, неисказане дивоте и усхићености.
Интровертност. Често се као младић осећао трагично усамљеним, мислио је да га “нико не разуме”. “Повлачио сам се као уплашени миш у своју рупу, под крила кокоши која се зове маштање, и одатле вирио у спољни живот који ми се чинио као баук, пун страшних, крволочних животиња. /…/ Клонио сам се људи као да су били кужни, плашио их се и некада мрзео” (126). Млади Владета често је незадовољан, несрећан што је тако затворен, недруштвен и стидљив.
Често је патио је због усамљености, неспособности да успостави добар контакт са другом особом, због несналажења у друштву јер је чезнуо за везивањем, за љубављу, пријатељством и блискошћу са другима. Али ова његова црта окренутости субјективним, унутрашњим доживљајима имала је и своју светлу страну. Способност осамљивања била је неопходан услов да развије свој дар за самоанализу, анализу и стварање. Још као дечак Јеротић воли да, утонуо у мисли, сањарења и маштања, лута сам по Калемегдану, да ћути у кући, у друштву. Волео је своју добровољну, креативну самоћу, способност да се повуће из света, да осами и да се у тишини, неометан спољашњим збивањима, усредсреди на размишљање, самопосматрање и писање. “Не знам да ли неко воли и цени индивидуалност и самоћу тако јако, као што их ја волим и ценим. Али, часови размишљања у самоћи, часови читања и писања над мојим писаћим столом, јесу најлепши часови у моме животу” (367). Многа размишљања никада не би сазрела “да није било благословених тренутака самоће”, пише Јеротић. А онда одмах додаје: “Увек сам желео да да имам бар неколико сати дневно слободних које бих употребио за себе. Поносим се том својом особином, јер само захваљући њој постао сам самоаналитичар и познавалац људских душа”.
Захваљујући анализи и самоанализи, Јеротић долази до спознаје да је човек трагично биће. “Није лако бити човек. Тешко је чак и трагично бити човек. Драма човека је драма лабуда посечених крила”. Он стреми светлости, небу, лепом, божанском, али “канџе земаљског бога држе га чврсто привезаног за земаљско блато и земаљске потребе”.
Дневник − смисао и улога:
За Јеротића Дневник има више функција, он пре свега буди, храбри и подржава. “Дневник је човеку потребан, јер у тешким животним часовима, /…/ у малодушности, у равнодушности, дневник га опомиње на мисао, на акцију. Он успева да га раздрма из учмалости у коју је запао… и подиже му морал”. Осим тога, он га теши и разуме “у данима сете и туге”. Владета је захваланДневнику и зато што га чува од лажи, самозаваравања и самообмана. Њему се могу саопштити и најстрашније истине о себи самоме, поверити му и она своја осећања којих се стиди и презире . Дневник му је био сигуран, чврст ослонац и спасоносни лек у периодима сумњи, несналажења и очајања. С њим, “милим и добрим Дневником”, је живот био подношљивији и лакши. Он му је увек био најповерљивији, најпоузданији пријатељ, који га није никада разочарао ни издао.
Јеротићев Дневник (1938-1945) је својеврсна лична, субјективна хроника рата и уједно луцидна дубинска (само)анализа процеса интелектуалног, емоционалног, духовног и моралног развоја и формирања личности једне значајне фигуре у нашој култури.
Жарко Требјешанин
